Još u istorijsko doba, pre nešto više od dve hiljade godina, lavovi su živeli u Makedoniji. Podatak o tome može se naći kod Herodota; za njegovog života lavovi su živeli u Krestoniji, a to je, otprilike, predeo između današnjeg Vardara i Strume u severnoj Makedoniji. „Istočno od reke Neste nigde se u Evropi ne može videti lav, i isto tako ni na ostalom delu kopna zapadno od Aheloja; pojavljuju se samo u predelu između ovih dveju reka“ (Istorija, VII, 126). Aleksandar Makedonski je u svojoj mladosti odlazio da lovi ove čudesne i lepe zveri.
Podvig, više no drugi dostojan kraljeva i junaka; zadatak da savlada nemejskog lava beše prvi od dvanaest koje je Euristej postavio pred Herakla. Zver koja je pustošila okolinu grada Nemeje imala je kožu koju nije mogla probiti strela ni raseći mač; bila je čedo čudovišnog Tifona, ili Selene, ili Himere i psa Ortra. Da bi savladao nemejskog lava, Herakle je morao da ga zadavi golim rukama, a onda je, samo uz pomoć oštre lavlje kandže, mogao da mu odere kožu. Nju je otada nosio kao neprobojni oklop – simbol besmrtnosti i neranjivosti – a tešku lavlju glavu kao šlem. Lav, isto tako, simboliše kraljevstvo ili carstvo. Upravo lavovi, vezani gvozdenim lancima, čuvaju ulaz u keltski „Zamak koji se okreće“, koji je isto što i boravište Kralja ribara ili tajno sklonište Grala iz ciklusa gralskih legendi.
Lav, bilo koji lav, jeste arhetip, jer za njega takođe važi ono što je Borhes rekao za tigra: jedan tigar predstavlja sve tigrove koji su bili i sve tigrove koji će biti, jer „jedinka, u njegovom slučaju, jeste čitava vrsta“. Veza između kraljeva i lavova, nema sumnje, jeste i ritualna i suštinska. Kasnije, tokom istorije, kada se običaj lova, zajedno sa lavovima, gasi, kraljevi postaju samo kolekcionari ovih retkih i egzotičnih zveri. Ne postoji dostojniji poklon za jednog vladara od lava – zatočenog u kavezu – koji će mu biti dopremljen brodom iz neke, hiljadama milja udaljene, basnoslovne zemlje. Ali, to više nije lav već senka, utvara ove kraljevske zveri. Potom se lavovi sele u oblast heraldike, postajući skoro obavezan dodatak na kraljevskim i plemićkim grbovima. Izvajane od kamena, izlivene od bronze ili kovane od gvožđa, srećemo ih još i danas na kapijama starih zamkova i velelepnih dvoraca, manje kao simboličku pretnju a više kao sećanje na jedno doba kada je između lavljeg i kraljevskog dostojanstva stajao znak jednakosti.
Ne znam da li sledeći doživljaj pripada javi ili slikama kakve viđamo samo u snovima. Bilo je kasno letnje popodne, skoro predvečerje, kad sam, penjući se na Kalemegdansku tvrđavu, poželeo da se popnem na onaj visoki plato s kojeg se vidi ušće Save u Dunav i samo Ratno ostrvo. Sećam se da sam pre toga dugo lutao podzemnim prostorijama tvrđave – u jednoj od njih, pored gomile otpada, nekakvog đubreta ili hrpe šuta, još su ležala uredno poslagana kamena đulad. Posle tih zagušljivih podzemnih prostorija, tesnih prolaza i mračnih hodnika, kakvih ima u svakoj staroj utvrdi, a koje podsećaju na grobnice, želeo sam da zakoračim na neko mesto s kojeg ću osetiti širinu pogleda i svežinu vode. Žagor brojnih prolaznika, vriska i cika dece, u letnje veče, nisu mi smetali, naprotiv; bilo je to nešto sasvim različito od memljive i gorde prašine vekova.
Beše poslednji čas pred sumrak, kad sunce najjače sija. Bedemi Kalemegdana dobiše smeđu i zlatnu boju. Ispod jednog od njih, ne naročito visoko iznad naših glava, iznenada ugledah dva lava koji su, otmeno i lenjo, stupali pod suncem.
To su bili lavovi iz obližnjeg zoološkog vrta, ali nikakva vidljiva ograda nije delila nas od njih. Činilo se da se oni potpuno slobodno kreću, i da je drevna tvrđava, štaviše, njihov prirodni ambijent, a da su oni njen sastavni deo – slika, koja je mogla da se rodi u snovima i koja kao da je pripadala nekom drugom, bezmalo mitskom vremenu, sasvim različitom od našeg.
Najstarije zabeleženo ime današnjeg Beograda je keltsko „Singidunum“; složenica u kojoj „dunum“ označava utvrdu ili zamak, dok je značenje reči „singi“, zasad još uvek nejasno, predmet spekulacija i dovijanja. Prema nekim tumačenjima, „singi“ znači lav, pa je, prema tome, značenje imena „Lavlja tvrđava“. Etimologija koja je, bez sumnje, fiktivna, kao i tolike druge, ali koja predstavlja ključ za ovaj san.
Naslovna slika Lov na lavove, makedonski mozaik iz Pele
